DALMATINSKI PSI

Dalmatinski psi

DALMATINSKI PAS ubra­ja se me­đu naj­sta­ri­je pa­smi­ne u svi­je­tu.

Pre­tpo­sta­vlja se da po­tje­če od egi­pat­skog hr­to­li­kog psa, či­ji su cr­te­ži pro­na­đe­ni u fa­ra­on­skim gro­bni­ca­ma. U fran­cu­skom Lo­u­vreu na­la­zi se re­ljef s bi­je­lim to­čka­stim ­psom iz ra­zdo­blja oko 2000 go­di­na pr. Kr., a na egi­pat­sko po­ri­je­klo upu­ću­je i pa­pi­rus na ko­jem su pri­ka­za­na boj­na ko­la egi­pat­skog ra­tni­ka uz ko­ja se kre­će pas s ka­ra­kte­ri­sti­čnim to­čka­ma na ti­je­lu.

Pre­ko sre­dnjeg isto­ka, Ma­le Azi­je i Gr­čke sti­gao je na bal­kan­ski po­lu­o­tok i po­dru­čje ilir­ske Dal­ma­ci­je. Ilir­sko ple­me Del­ma­ti uzga­ja­li su ih već u naj­sta­ri­je vri­je­me.Po­znat je re­ljef iz 2. sto­lje­ća po­sli­je Kri­sta, rad ne­po­zna­tog ilir­skog umje­tni­ka, ko­ji se na­la­zi ­iznad Kaštel Su­ćur­ca, a pri­ka­zu­je bo­ga šuma Sil­va­na i dal­ma­tin­skog psa.Ti­je­kom sre­dnjeg vi­je­ka slu­žio je kao go­nič ili je pra­tio sre­dnjo­vje­ko­vne ple­mi­ćke za­pre­ge, a o po­sto­ja­nju ­srednje ve­li­kih i sna­žnih ­pasa svje­do­če i za­pi­si ni­zo­zem­skih pu­to­pi­sa­ca. Vje­ro­ja­tno na­jvrje­dni­ji pi­sa­ni po­da­ci o uzgo­ju i na­mje­ni dal­ma­tin­skih pa­sa mo­gu se na­ći u ar­hi­vu đa­ko­va­čke bi­sku­pi­je. On­dje je po­če­tkom 16. sto­lje­ća po­sto­ja­lo uzga­ja­lište sa 420 dal­ma­tin­skih pa­sa. Đa­ko­va­čki bi­skup Pe­tar Ba­kić 1719. go­di­ne u ma­nu­skri­ptu De vi­ta po­pu­li et de cul­tu­ra ar­men­to­rum et pe­co­rum Di­a­co­vae et ei­sus ­Districtus (O ži­vo­tu lju­di te uzgo­ju go­ve­da i ova­ca u Đa­ko­vu i oko­li­ci) de­talj­no opi­su­je ovo­ga psa i isti­če ka­ko ga  naj­više dr­že ple­mi­ći u Dal­ma­ci­ji, za lov i oso­bnu obra­nu, no uzga­ja ga i obi­čni puk. Isti­če ka­ko se ne ra­zli­ku­je od opi­sa đa­ko­va­čkog bi­sku­pa Pe­tra iz 1374. go­di­ne i da se po­pu­la­ci­ja širi eu­rop­skim ze­mlja­ma.Po­da­tak da se upo­tre­blja­vao kao ra­tni pas ta­ko­đer na­la­zi­mo u spi­si­ma đa­ko­va­čke bi­sku­pi­je. U ve­li­koj bit­ci pro­tiv Tu­ra­ka na Mo­ha­čkom po­lju 1526. go­di­ne bi­skup Ju­raj Pa­li­žna pre­dvo­dio je ban­de­rij od 300 ko­nja­ni­ka, a sva­ki voj­nik vo­dio je sa so­bom u bor­bu je­dnog ili dva dal­ma­tin­ska psa. Svi su izgi­nu­li, a pre­ži­vje­le pse sa­ku­pi­li su Tur­ci. Ne­ki od ­njih ­završili su u Češkoj i En­gle­skoj, pa oda­tle po­grešna pre­tpo­stav­ka češkog pi­sca Bar­toša Pi­sa­ra da je ri­ječ o tur­skoj pa­smi­ni. U 17. i 18. sto­lje­ću mle­ta­čki lje­to­pi­sci isti­ču ka­ko je na pro­sto­ru od Imot­skog do Ne­re­tve bi­lo oko 300 stra­žar­ni­ca sa 4000 voj­ni­ka i dal­ma­tin­skim psi­ma ko­ji su šti­ti­li ne­si­gur­ne gra­ni­ce mle­ta­čke Dal­ma­ci­je i Tur­skog Car­stva.Lik naše naj­po­zna­ti­je i naj­rašire­ni­je pa­smi­ne našao se i na ple­mi­ćkim gr­bo­vi­ma pro­to­me­di­ka Dal­ma­ci­je dr. Me­ni­sa, fran­cu­skog maršala Ga­u­da­gna ko­ji je slu­žbo­vao u Voj­noj kra­ji­ni sre­di­nom 18. sto­lje­ća i en­gle­ske ple­mi­ćke obi­te­lji ­Heyden. Dal­ma­tin­ski pas na­ve­den je u našoj naj­sta­ri­joj si­ste­ma­ti­ci au­to­hto­nih pa­sa ­Uputstvo o dr­ža­nju ­pasa, obja­vlje­noj 1822. u za­dar­skom ča­so­pi­su Kral­ski ­Dalmatin.

Dalmatinski psi